Padežni sustav uralskog prajezika kao i izvori tih morfema su nerješeni problem u historijskoj lingvistici. Prema Aikio (2022), prauralski jezik je vjerojatno imao šest padežnih nastavaka: tri gramatička padeža, to jest nominativ *-ø, akuzativ *-m te genitiv *-n; i priložni padeži, to jest lokativ *-nA, separativ *-tA te kompleks padeža koji se naziva ‘lativna paradigma’. Ovaj model je uvelike u suglasnosti s najranijim ozbiljnim pokušajem rekonstrukcije prauralskog padežnog inventara (Collinder 1960), u kojem je prauralski imao pet padežnih nastavaka: nominativ *-ø, genitiv *-n, akuzativ *-m, lokativ *-na ⁓ *-nä te separativ *-ta ⁓ *-tä. Ovisno o analizi, argumentira se u literaturi da je prauralski imao šest padeža (spomenuta tri gramatička padeža, te tri priložna padeža), osam (ako se broje i još dva priložna padeža, kao što to nudi Aikio), neki nedifinirani broj više od osam (gotovo deset mogućih lativnih padeža se mogu rekonstruirati), ili samo dva, to jest jedina dva nenominativna gramatička padeža. Genetički odnos s praindoeuropskim padežima je jedino moguć za gramatičke padeže, a i oni predstavljaju probleme u rekonstrukciji, što zbog fonetskih razloga (u slučaju akuzativa i genitiva), što zbog rekonstrukcije ergativnosti (u slučaju nominativa); priložni padeži predstavljaju znatno manje podudarnosti. Zaključuje se da je indouralska hipoteza osnovana više na drugim faktorima, nego li na imensku morfologiju padeža.